Igor Dimitrijević: FK Slogu volim možda više i od Partizana, a košarkaški klub i krsna slava su mi neodvojive stvari

 Igor Dimitrijević: FK Slogu volim možda više i od Partizana, a košarkaški klub i krsna slava su mi neodvojive stvari

foto: Aleksandar Marković

Ako bismo pitali Paraćince – on je sinonim za košarku. Skoro dve decenije svog života Igor Dimitrijević posvetio je Košarkaškom klubu Paraćin i sa njim došao do Prve regionalne lige. Profesor je fizičkog i zdravstvenog vaspitanja u OŠ „Radoje Domanović“, a malo ko zna da je dve godine bio i fudbalski trener – i to klubu Sloga iz Donjeg Vidova. Upravo za taj period kaže da ga vežu najlepše uspomene. Jedan je od dobitnika ovogodišnjih Septembarskih nagrada koje Opština Paraćin dodeljuje povodom Dana opštine. U razgovoru za lokalni.rs priseća se najlepših i najizazovnijih „trenerskih“ trenutaka, otkriva otkud košarkaški trener u fudbalskim vodama, a možda i ambicije u svom daljem radu.

NOVINARKA: Koliki si deo svog života proveo na ili pored sportskih terena?

IGOR DIMITRIJEVIĆ: Ceo svoj život. I kao navijač Partizana, i kao navijač i trener FK Sloga iz Donjeg Vidova koji je na drugom mestu, a možda je broj jedan, pre Partizana. I kao trener košarkaškog kluba koji sam nekad poistovećivao sa slavom i ikonom. To se ne upoređuje, ali tako sam govorio nekad. Košarkaški klub i krsna slava su mi dve neodvojive stvari.

Nije uobičajeno da jedan isti čovek vodi i košarkaški i fudbalski klub. Kako je uopšte do toga došlo?

Ja sam napustio KK Paraćin sezonu pre nego što sam krenuo u te fudbalske vode. Kad je počela naredna sezona, pošto nisu mogli da nađu drugog trenera (FK Sloga Donje Vidovo) zamolili su me da ostanem još jednu sezonu. Te godine sam se vratio u košarkaški klub i pošto sam očekivao da ćemo osvojiti prvo mesto u Drugoj regionalnoj ligi, prihvatio sam da treniram i jedan i drugi klub.

foto: I.D. lična arhiva

Šta te vezuje za jedan, a šta za drugi klub?

Za KK Paraćin sam vezan već 18 godina, od 2003. sam trener ovog kluba uz dva prekida od po godinu dana. Nisam u kontinuitetu bio trener prvog tima, radio sam sa mlađim selekcijama, ali sam 18 godina konstantno vezan za KK Paraćin. Što se tiče Sloge iz Donjeg Vidova, tu sam bio trener dve godine i tu su možda bili i moji najlepši trenerski dani. To je zato što ja sebe smatram Vidovcem, iako nemam veze sa Vidovom – što se tiče rodbinskih veza. Ja sam rođen u Republici Srpskoj u Brčkom, pa smo se ’80 preselili u Babušnicu, ’91 smo došli u Vidovo. Ja sam najlepše dane proveo tamo i ja sam Vidovac. Zato su mi uspesi sa tim fudbalskim klubom jednako bitni kao sa košarkaškim.

Kako je posle tolikih godina u košarkaškim vodama izledao angažman u fudbalskom klubu?

Što se fudbala tiče, ja tu ne znam puno stvari. Ja nisam fudbalski trener u smislu da kažu „e bravo svaka čast, pobedili ste ovolike utakmice“, itd. Ja sam njima bio dobar autoritet i dobar sam motivator. I mogao sam da ih usmerim na prave stvari. To su sve bili moji đaci i bilo mi je zadovoljstvo da radim sa njima. Uspeli smo da uđemo u Međuopštinsku ligu i u njoj budemo treći, osvojili smo Kup, to je za mene ostvarenje sna. Bili smo najkulturnija ekipa u Opštinskoj i Međuopštinskoj ligi i uspeli smo tu neku iskrivljenu sliku o Vidovcima da ispravimo. Donje Vidovo je najbolje selo na svetu.

Od ove sezone više nisi trener Sloge, da li ih pratiš i dalje?

Naravno, utakmice Sloge pratim obavezno, sad igraju protiv Trešnjevice, uvek kad mogu idem da gledam, a oni me teraju da dođem da ih vodim. (smeh)

Kažeš da si dobar motivator, na koji način motivišeš igrače?

Svojim odnosom prema poslu. Nikad ne izneverim, nikad ne kasnim. Oni meni veruju zato što im kažem realnu sliku. Sport je izmišljen da bi pravda bila zadovoljena. Ovo stalno ponavljam: ako neko radi pismeni iz matematike, srpskog ili bilo kog drugog predmeta, ako ga nastavnik simpatiše može da mu dopiše da je uradio neki zadatak koji nije i da mu da veću ocenu. U fizičkom vaspitanju toga nema, možeš sam sebe da oceniš – možeš da skočiš ili ne možeš da skočiš, da baciš, da dobaciš. Sport je izmišljen da bi pravda bila zadovoljena. Tako da ja mislim da sam u tom smislu pravedan i da oni to znaju.

Kada se desio poraz košarkaša protiv Požarevca, u izjavi za medije si rekao: „Nedelju dana smo slavili pobedu protiv Jagodine, zato smo izgubili, ja sam kriv“. Da li generalno sebe smatraš odgovornim za poraze ili za ono što ne štima u ekipi?

Zoran Marinković Suki čuveni naš košarkaš je čovek koji je meni rekao: „Ti nisi nikakav trener, ti si dobar motivator“ i on mi je bio pokretačka snaga da budem bolji trener i hvala mu na tome. Cela uprava kluba se trudi da radimo u što boljim uslovima, mi smo svi dugo zajedno, napravili smo jednu dobru atmosferu, kao da smo porodica. Igrači dolaze iz Kruševca na treninge samo da bi igrali za nas. To je jedan veliki uspeh. Ali kad nešto ne štima ja snosim odgovornost. Ja sam te igrače birao, ja ih postavljam. Oni uvek daju sve od sebe, ali zavisi od toga koliko ih ja izmotivišem.

foto: Aleksandar Marković

Na šta si najponosniji u svojoj trenerskoj karijeri?

Ponosan sam na to što smo napravili dobre ljude. To je naša obaveza. Ja sam na te momke ponosan. To je ono što me tera da radim dalje. A imam jednu zamerku svima nama koji radimo u klubu, pored mene ima još 4 licencirana trenera koji odlično rade svoj posao. Jedan od njih, Savić Nenad mi non stop kaže „Mi nismo napravili igrača“ u smislu da igrač iz našeg kluba ode u neki veliki klub. Bilo je to ranijih godina, pre nego što smo mi stasali kao treneri. Bilo je i Mitrovića i drugih igrača koji su sa ponosom mogli da kažu da su iz našeg kluba. Mi, naša generacija, to još nije uradila.

Kada su uspesi klubova u pitanju, šta izdvajaš kao najvažnije?

Što se košarke tiče najveći uspeh je plasman u Prvu srpsku ligu jer je ona za nas kao da igramo Evroligu. Mi sad od ovih ekipa učimo. Igramo protiv Jagodine, Kragujevca, Kraljeva, Požarevca… to su sve ekipe koje imaju budžete od po nekoliko miliona, a mi radimo i preko svojih mogućnosti. Već sam pomenuo uspehe sa Fudbalskim klubom Sloga – plasman u Međuopštinsku ligu i osvojeni opštinski Kup.

foto: I.D. lična arhiva

Kakav odnos inače imaš sa igračima?

Oni najviše vole kad dođu kod mene na vikendicu. Svim košarkašima je tamo najdraže. Da vide kako ja spremam sarmu, kako mesim hleb, pravim proju. Njima je to interesantno i tako postajemo još bliži.

Na utakmicama deluješ angažovano, srčano. Da li tad apsolutno reaguješ onako kako se osećaš ili se nekad i kontrolišeš?

Jesam takav na utakmicama, a uopšte nisam takav u životu. Utakmica je jedna živa stvar. Radili smo čak i neka poređenja – kad sedim na klupi i igra moj tim i kad ne sedim. Ako sedim i ne pričam ništa, oni 60% manje daju nego što mogu. Zato što kada im pričam, oni mi veruju. Ne verujem da će se ta moja impulsivnost promeniti vremenom kada budem sa nekim godinama dostigao neku zrelost, jednostavno to je neki moj način vođenja utakmica. Takav sam u sportu. Kad dođem uveče sa treninga ja ne mogu da spavam dva sata. A kad dođem sa utakmice, ne mogu da zaspim celu noć. I posle svih ovih godina.

Koje trenutke u ovom poslu pamtiš kao najizazovnije?

Svaku utakmicu protiv velikih ekipa. U stvari, mi nismo svesni koliko možemo. Mi ćemo do kraja ove sezone dokazati ja se nadam, da nije bauk da budemo Prva B liga. Mislim da to zaslužujemo.

Koliko je lako, odnosno teško na lokalu napraviti uspeh u sportu? Paraćin važi za sportski grad, a kakvi su zapravo uslovi rada?

Nije problem uraditi, ako hoće da se radi. Svi pričaju da smo najtalentovaniji za ovo ili ono, možemo da uradimo šta hoćemo, samo treba da budemo skoncentrisani na to što hoćemo. Mi imamo fenomenalne uslove za „halske“ sportove, Hala sportova je odlična, svaka škola ima salu što ranije nije bio slučaj. Samo treba da radimo, ako hoćemo.

Kakvi su Paraćinci kao sportska publika?

Naša publika u Paraćinu polako prepoznaje ono što mi radimo. I mislim da nisu agresivni i vole nas i sve više ima porodičnih dolazaka na utakmice. U stvari, momci i igraju zbog publike. I to njima mnogo znači.

A da li znači treneru?

Meni još više jer sam ceo svoj život proveo na tribinama. Od ’95 do 2010. godine sam gledao sve evropske utakmice KK Partizan igrane u Beogradu. Ja sad znam kako se osećam dok gledam njih, a kad sam na terenu onda imam obrnutu perspektivu. Kad vi gledate s tribina mene, to deluje kao da sam ja mnogo blizu vama, a kad ja gledam tribine odozdo sa terena, meni je to mnogo daleko. Ne vidim nikog, samo čujem da se nešto priča, ali uopšte nemam pojma ko je tamo i koliko je ljudi, toliko sam fokusiran na igru.

Za kraj, da li si zacrtao neki cilj koji želiš da ostvariš kao trener?

Možda je rano da to kažem, još sam mlad. (smeh)

Voleo bih možda da se u našem gradu organizuje košarkaški kamp. Imamo fantastične uslove: Grza, zatvoreni i otvoreni bazeni…I voleo bih da neki kup, završni turnir ABA lige za mlađe selekcije bude u našem gradu. Mislim da su to neke realne mogućnosti.

Aleksandra Pavlović Đorđević

https://lokalni.rs

Povezane objave