Kako „BRE“ uz kulturu?

 Kako „BRE“ uz kulturu?

Proteklu godinu završili su predstavom posvećenom generalu iz Velikog rata, Drenovčaninu Iliji Gojkoviću. Iza sebe imaju brojne nastupe širom zemlje i inostranstva, a sa mnogih su se festivala vratili noseći pehare i nagrade. Godinama „odskaču“ profesionalizmom iako su – amateri, a ni u ovoj godini KUD „Spasovdanski vez“ ne prestaje da intrigira. Kako BRE ide uz kulturu, kako je pandemija uticala na funkcionisanje jednog lokalnog folklornog ansambla, ali i šta možemo očekivati u narednoj sezoni – neka su od pitanja za predsednika KUD „Spasovdanski vez“ iz Drenovca Aleksandra Mihajlovića.

foto: A.M. lična arhiva

NOVINARKA: Nova sezona nosi naziv Kultura, BRE – naizgled je nespojivo, te se, za početak, nameće pitanje otkud ovakav naziv i šta njime poručujete.

ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ:

Da, na prvi pogled deluje nespojivo, čak i čudno reklo bi se. I dobar deo javnosti se pita, kako to „bre“ uz kulturu. „Kultura, bre!“ jeste naziv za ovogodišnju umetničku sezonu našeg ansambla. On je pažljivo i dugo smišljan, biran i formiran. On predstavlja duh jedne generacije koja sada ovde stasava i radi, usudiću se da kažem i svojevrstan bunt, potrebu mladih da se prema pravim vrednostima i kulturi svi odnosimo na adekvatan način, da o njima govorimo glasno, da ih negujemo i prezentujemo. „Bre“ u ovom slučaju nikako nije nešto što zvuči pogrdno ili „nekulturno“. Ono služi da pojača, odnosno naglasi i skrene pažnju na prethodno napisano. U ovom slučaju kulturu. Jer, zamislite jednostavno da nema toga bre. Sama kultura, ogoljena, čak i sa nekoliko uzvičnika na kraju prošla bi kao i svaka druga reč, neopaženo. Dakle, mi smo uspeli da skrenemo pažnju. Da ustalasamo, da zakotrljamo jednu priču. Sada srećem ljude koji te dve reči citiraju, svuda, na svakom mestu. Za kratko vreme smo jednu takvu krilaticu usadili mnogima u podsvest. Bio sam sasvim slučajno nekoliko puta svedok scena gde određena osoba na neki neprimereni postupak ili izgovorenu reč reaguje sa „Alo, kultura, bre!“. Onda pomislim u sebi, to je to. Eto, priča je dublja, vrlo smela, nosi ozbiljnu poruku, težinu i ozbiljan je iskorak u životu i radu jednog seoskog ansambla. I sasvim sam siguran da će je ova generacija uspešno izneti.

Kakav je položaj kulture i tradicije u Srbiji 21. veka? 

Težak i marginalizovan. Mi smo čudno društvo. Naša istorija počiva na vekovnoj kulturi, njeno bogatstvo jeste u tradiciji, u onome što nas je kroz te vekove krasilo, oblikovalo i održavalo. Mi smo najveći deo toga uspeli da potisnemo i dozvolimo da se danas priča o nekoj drugačijoj popularnosti. Danas se govori o kojekakvim rijaliti programima, instant TikTok popularnosti, svedoci smo ogromnog prisustva mržnje i internet nasilja. Ovo je nažalost, tek deo primera. Dozvolili smo da budemo potpuno podeljeni, po svakom osnovu. Populističkom, socijalnom, verskom, navijačkom, političkom. Odrekli smo se korena, porodice, pravih vrednosti, lepih manira, poštovanja. Taj društveni trenutak je uzeo maha. Oseća se svuda. I mi kao društvo moramo dati sve od sebe da se iz toga izvučemo, kako znamo i umemo. Ok, ne voliš da čitaš knjigu ili jednostavno ne stižeš, ali zašto onda upireš prstom u onoga koji pročita dve knjige nedeljno? Ili obrnuto. Smatram da mladi moraju biti jedna svojevrsna lokomoriva koja tegli onaj voz kulture. Da vučemo, da pričamo o tome  i negujemo sve ono što je vredno, ispravno. Ajde neka svako u svojoj kući, okruženju ili zajednice to nešto pokrene! Da ne promašujemo kontejner, da posle nastupa ostavimo čistu svlačionicu, da se javimo komšiji, da slušamo pravu muziku, da ne pišemo po klupi u školi, da pričamo o filmu, da čuvamo tradiciju. Eto ima toliko toga „Kulturnog“ što nas okružuje i što možemo. Naizgled sitnog. I da, ono što je možda i najbitnije, da stvaramo dela koja će zauvek biti ogledalo kulture jednog naroda i istorije. U Srbiji ima  amaterskih ansambala i udruženja koji rade na ovome. Svako na svoj način i svaki njihov postupak jeste nemerljiv doprinos srpskoj kulturi i tradiciji. Naglašavam da govorim o potpunom amaterizmu i o našem doprinosu kulturi.

Jedna od stvari po kojoj ste kao kulturno-umetničko društvo prepoznatljivi je upravo ta praksa da svaka sezona ima neki upečatljiv naziv koji nosi određenu poruku, a i promocija društva se zasniva na njemu. Na koji način definišete šta će „obeležiti“ jednu sezonu?

Kreiranje jedne nove umetničke sezone je proces. I on neprestano traje tokom prethodne  godine. Ja pažljivo pratim i osluškujem sve. Život ansambla, igrače, okruženje, aktivnosti. Na kraju, skup svega toga ti nekako i iskreira i nametne kako će se to u narednom periodu zvati ili izgledati. Ostaje samo da se to kanališe i uobliči i eto priče. Svaka naša sezona ima svoj naziv. On je često i trenutak inspiracije nečim što nam se desilo ili što predvidimo da će se dešavati. Da, on nosi određenu poruku koja sama po sebi pravi određene sociološke promene. Ona te tera jednostavno da razmišljaš i deluješ u skladu sa njom. Recimo, pre nekoliko godina smo imali naziv #VrtiKolo (haštag koji je inspirisan tradicionalnom pesmom iz okoline Pirota). I onda je sve bilo inspirisano time. Ljudi su govorili „Hej, Spasovdanci večeras vrte kolo u Paraćinu“ i dođu na naš koncert i vide premijerno izvođenje Igara iz Pirota. Bilo je zanimljivo, iskorak tada. Nakon toga su se nadovezivale Magija igre (inspirisana magijom vlaških igara koje su tada bile naš zaštitni igrački znak), u međuvremenu Zov tradicije (ovo je bio jasan apel da je tradicija u zapećku), prošle godine se desio Povratak (posle pauze usled Covid19 virusa smo se vratili na scenu i sve je bilo obojeno dugo iščekivanim povratkom). Nekako smo postali prepoznatljivi po tome i ono što je zaista bitno jeste da se se ljudi koji su deo društva osećaju, deluju i poistovete sa time. To onda garantuje dobar rad, odlične koncerte i turneje, vrhunske rezultate itd. To je kao neki moto, misija kojoj se svi posvete, nađu svoju ulogu, mesto i vrednost i tako i deluju. Kada imate jedan takav ansambl koji diše tih nekoliko reči ili samo reč, onda je funkcionisanje zaista lako a granice su lako pomerive.

Čini se da dosta pažnje posvećujete marketingu na društvenim mrežama i uopšte slici koju stvarate, što je potpuno atipično za kud iz jedne male sredine. U „velikim“, profesionalnim organizacijama iza toga obično stoji čitav tim. Ko u Spasovdanskom vezu stoji iza onoga što vidimo na mrežama?

Ovo je 21. vek. Vreme je brzo, promene se dešavaju svakodnevno a era je digitalna. Mi kao folklorno društvo se nalazimo u specifičnoj situaciji gde moramo da nađemo načine da nešto što je tradicionalno, etnološko i kulturološko predstavimo na moderan i današnjem svetu primamljiv način a da opet strogo vodimo računa da ne odemo predaleko i zapostavimo ono što je osnov svega (tradicija, folklor…). Interakcija na društvenim mrežama je bitna. Ona je u današnjem svetu ogledalo nečega ili nekoga. Pružiti ljudima dobru fotografiju ili video snimak, odgovoriti na vreme na poruku ili komentar, samo su neki od segmenata koji vas kreiraju u oku publike. Trudimo se da ništa ne prepustimo slučaju. Iako smo mi mala sredina, iako iza ovoga nemamo marketinšku agenciju ili tim stručnjaka, svaki naš korak je profesionalan. Od nastanka fotografije ili video snimka, zatim odabira fonta i palete kompatibilnih boja, preko formata i izgleda same objave koju treba i neki tekst da prati. Dakle, svaki segment je autentičan, pažljivo biran i sređen. Insistiramo na originalnosti, na nečemu što je drugačije, moderno a opet na savršen način donosi sliku o tradicionalnom i folklornom. Nisam imao nameru da otkrivam iako se naslućuje, kreacijom i dizajnom se bavim ja. Fotografija i video su povereni mom drugaru Ivanu (ShumePhotography). Povremeno su uključeni i drugi ljudi (umetnički rukovodilac Dragan Velimirović, glumci iz Pozorišta, lektori, video producenti), sve u zavisnosti od potreba poruke koju kreiramo i šaljemo. Opet ponavljam, sve mora biti tačno, vizuelno ispravno, lepo, precizno. Jednostavno, težimo savršenom. I publika na to reaguje izuzetno dobro.

Davno ste izašli iz uskog okvira jednog folklornog društva – dve glumačke predstave i nekoliko akcija društvenog aktivizma su za vama. Sve, nekako, vezano za Drenovac. Ko su, u stvari, Spasovdanci i šta je njihova misija? 

Kada vodite jednu grupu tako talentovanih i nadarenih ljudi onda vam vremenom i stvari koje nisu suvi folklor postanu prihvatljiv način da suštinski pokažete ko ste. A ovaj KUD nije samo puki izvođač folklornih koreografija. Stvorili smo i izveli dve ozbiljne glumačke predstave, sa ozbiljnom logistikom i organizacijom. Iz potpunog amaterizma, naglašavam to. Niti sam ja profesionalni scenarista i tekstopisac, niti je Dragan (umetnički rukovodilac) profesionalni režiser ili scenografista, niti su naši igrači profesionalni glumci. Ali eto, uspeli smo da napraviomo odličan iskorak i u tom segmentu. Društveno smo aktivni u našem selu. Pomažemo gde je neophodno, stalno smo pri crkvi i crkvenom domu. Trudimo se da akcijama i aktivizmom prostor u kome živimo i radimo učinimo još boljim, funkcionalnijim. Stvorili smo Etno klub, mesto pri Domu kulture koji polako pretvaramo u muzej našeg kuda i koji predstavlja kutak za druženje mladih. Vrlo smo vezani za Drenovac, ne samo mi drenovčani već i naši članovi koji su recimo iz Ćićevca, ne znam, Gornjeg Vidova itd, koji se brzo poistovete sa pričom i učestvuju u radnjama. To i jeste duh Spasovdanaca. Biti tu, prisutan, od pomoći, bilo kolegi ili zajednici. Naša misija je da ostavljamo tragove iza sebe. Ozbiljne istorijske tragove kroz igru, pesmu i delovanje a koji će uvek biti svedoci nekog vremena i generacije. Često mojim igračima kažem „Radimo ovo ovako, da kada se jednom okrenemo kažemo, vredelo je!“. Najveće zasluge za dosadašnje uspehe idu mojim igračima. Oni su najveće bogatstvo i resurs bez koga ništa od ovoga ne bi bilo.

foto: A.M. lična arhiva

Da li okolina prepoznaje to što radite? Na kakve najčešće reakcije nailazite?

Uglavnom da. Ima izuzetaka naravno, kao i svuda i u svemu. Komentari su gotovo uvek pozitivni, označavaju podršku i naklon za ono što radimo. I ljudi nam to jasno i stavljaju do znanja što je naš motiv da sebi postavljamo nove ciljeve i donosimo nove koncepte, uspehe. U našoj publici su često prisutni ljudi koji čak i žive daleko ili su iz nekih potpuno drugih sfera života. Njihovo prisustvo doživljavamo kao veliko poštovanje našem radu. Kritika postoji, ona i treba da bude prisutna. Pažljivo je slušamo i pažljivo joj pristupamo. Ona je uostalom i jedna od stvari koja je neophodna da bi se ostalo čvrsto na zemlji, zar ne? Rekao bih da dobro balansiramo i u moru svega što nas okružuje savršeno nalazimo svoje mesto i ulogu. Postoji i ona treća grupa ljudi, nemih potpuno. Njih poštujemo i za njih takođe stvaramo sadržaje i uslove da ih „uvučemo“ u priču. Kada u publici vidite njih i dobijete njihov aplauz znate da ste uspeli. To je jedan od ozbiljnijih motiva i jedna od najvećih satisfakcija za nas.

Društvo broji gotovo 90 članova i najbrojnije je u opštini Paraćin. Kako izgleda organizacija rada u više sekcija koliko ih Spasovdanski vez ima?

Spasovdanski vez je društvo koje je odlično organizovano. Mi držimo do toga i trudimo se da svako ima svoj jasno definisani sektor, zaduženje ili ulogu. Predsednik se bavi rukovođenjem društva. Umetnički rukovodilac se  bavi rukovođenjem ansambla i stvaranjem umetničkog programa. Članovi upravnog odbora redom imaju svoje definisane uloge kao što su upravljanje fundusom nošnje ili tehnikom, zatim održavanjem higijene, čistoće i reda u sali, ili tehničkim stvarima (struja, scenografija, majstorske stvari…). Rukovodilac dečijih ansambala rukovodi dečijim grupama. Igrači/članovi rade svoj posao. Spoj svega daje jedan ozbiljan sistem iz koga na kraju ispliva kvalitet. Podeljeni smo u nekoliko sekcija: skola folklora, dečiji ansambl i prvi izvođački ansamb. Ansambl veterana je trenutno u mirovanju. Imamo i sekciju pevača, zatim glumce… Ljudi koji su u rukovodstvu su na istim talasnim dužinama sa igračima što dodatno olakšava funkcionisanje svega. Valja napomenuti i da u našem Domu kulture postoje sjajni uslovi za rad. Velika sala, velika bina, rasveta, sve je na visokom nivou za potrebe izvođenja koreografija, predstava…

Šta je vaša motivacija? Na šta ste od učinjenog najponosniji kao društvo, a na šta vi lično?

Moja motivacija leži u činjenici da sam na čelu jedne sjajne generacije, kako saradnika tako i igrača sa kojom mogu da ostvarim velike stvari. Ideja mi je da te stvari budu zauvek upisane u istoriju jednog sela i da budu svedok stvaranja nekih mladih ljudi koje sam predvodio. Motiviše me to što svoje znanje i kreativnost mogu da ispoljim kroz rukovođenje kudom i da na taj način doprinesem da svaki naš član ima mogućnost da igra, putuje svetom, radi u odličnim uslovima i dobija aplauze. Te stvari me pokreću i motivišu da daajem sve od sebe i pomeram granicu, kako svojih tako i mogućnosti kuda. Sigurno je to da će jednog dana na moje mesto doći neko novi, mlađi, promeniće se generacije igrača, rukovodilaca. Stići će neke nove ideje, odnosi i koncepti. Sve što želim jeste da moja i zaostavština moje generacije bude vredna, autentična, pečat jednog vremena i nekih mladih ljudi koje sam imao priliku da predvodim. Najponosniji smo bili, čini mi se nakon izvođenja predstava u Drenovcu. Ne mogu da izdvojim nakon koje više. Tada sam u u svakom učesniku video suze i baš veliki ponos na sve. Kao da su govorili „Vau, uspeli smo“. Trenutak mog najvećeg ponosa desio se u dalekoj Belorusiji kada smo prvi put osvojili prvo mesto na ogromnom međunarodnom festivalu. Trenutak kada su  naše ime izgovarali uz čuveno „Laureat 1. stepeni“ mi i dalje odzvanja u ušima. Verovatno zato što znam koliko je teško bilo doći uopšte do tamo kao i kroz šta smo sve ansambl i ja lično prošli. Utoliko je i taj uspeh još veći. To će zauvek biti urezano duboko. I dan danas često pogledam i snimke i slike sa te turneje.

Prethodne dve godine bile su izazovne za ceo svet, promenile su mnoge društvene navike, a kulturnih dešavanja smo se neko vreme u potpunosti odrekli. Kako jedan lokalni kud funkcioniše u doba globalne epidemije, u čemu se nalazi motiv da se, uprkos nemogućnosti scenskog izvođenja, „ostane u igri“?

Bilo je teško. Teško i je i dalje zato što sva ta situacija nije prošlost još uvek. Mi smo se trudili da uvek i svuda budemo odgovorni, da se čuvamo, da naše aktivnosti prilagodimo svim uslovima epidemije. Opstali smo zahvaljujući entuzijazmu i želji. Svakog dana smo nalazili neke motive, koliko u sećanju na to sta smo sve lepo pre toga doživeli toliko i u samoj zamisli šta sve još možemo da postignemo. Ja vam kažem, oko mene su rekao bih, neki čudesni mladi ljudi, zahvaljujući njima i njihovom motivu, požrtvovanosti i odricanjima, mi smo i dalje u ozbiljnoj igri. To su sve oni mladi ljudi koji su verovali da „posle kiše dođe duga“ i „posle i najtamnije noći dođe svitanje“. Moje najveće HVALA ide upravo njima. Mojim Spasovdancima…

Kada se vraćate putovanjima i internacionalnim nastupima?

Ova godina će biti veoma izazovna za putovanja. Unutar zemlje to nije problem. Očekuje nas dosta festivala gde ćemo se pojaviti. Što se tiče inostranstva, u zavisnosti od samog daljeg toka epidemije, pokušaćemo da realizujemo još po jedan odlazak u Belorusiju i Crnu Goru. Ostaje još taj jedan nedosanjani san ove generacije i mene samog a to je da konačno nastupimo u Egiptu. Korona nam je uskratila dogovoreni i isplanirani put 2020. godine a ja ću dati sve od sebe da to ove godine ostvarimo.

Počeli smo pričom o novoj sezoni i njenom značenju i na kraju se vraćamo toj temi – šta nam u ovoj sezoni spremaju Spasovdanci?

Spasovdanci spremaju, naravno, ozbiljne stvari. Nekoliko velikih koncerata ćemo organizovati. Svaki koncert će biti tematizovan i jedinstven, sa jasnom porukom, ovoga puta u ime kulture. Imamo već nekoliko dogovorenih koncerata širom Srbije kao i još nekoliko izvođenja predstave o generalu Iliji Gojkoviću, u najavi. Takođe, pokušaćemo da kroz mnoge društvene aktivnosti ostanemo deo zajednice u kojoj živimo i funkcionišemo. Stvaraćemo bolje uslove kako za nas tako i za okruženje. Jer, to je taj duh Spasovdanaca. Nešto posebno, ja kad vam kažem.

Aleksandra Pavlović Đorđević

https://lokalni.rs

Povezane objave