KULIRANJE SRPSKOG JEZIKA – MASTER FILOLOG SRBISTA IVAN PANTIĆ: Eksperimentisanje mladih u komunikaciji ne ugrožava srpski jezik

Komunikacija mladih u kojoj obiluju strane reči, pre svih one koje dolaze iz engleskog jezika predmet je analize domaćih lingvista. Dok neki u ovoj pojavi vide razlog za zabrinutost i pretnju po očuvanje srpskog jezika, drugi misle da eksperimentisanje mladih u komunikaciji nije ništa manje očekivano kao i eksperimentisanje u, recimo odevanju. U grupu onih filologa koji ovu pojavu smatraju normalnom je i Ivan Pantić, master filolog srbista, sa kojim smo razgovarali o mogućem uticaju stranih reči na sudbinu srpskog jezika, ali i odnosu mladih prema maternjem jeziku.

NOVINARKA: Upotreba stranih reči, prevashodno reči engleskog jezika sve je češća u komunikaciji mladih. Jedan od razloga je moderna tehnologija i komunikacija putem društvenih mreža. Kao filolog, kako komentarišete upliv stranih reči u srpski jezik? 

IVAN PANTIĆ: Upliv stranih reči u naš jezik je sasvim normalna pojava, i to se može pratiti još od pojave pismenosti na ovim prostorima. Slovenska braća, tvorci prvog slovenskog pisma, Ćirilo i Metodije, koristili su jezik Slovena iz okoline Soluna. Sama ta činjenica nam kazuje da je tu (nesporno) bilo i gr(e)cizama. Primera radi, mnoge povelje pisane tokom srednjeg veka sadrže skraćenice, koje su sada na udaru, jer se njima služe mladi, a često nisu našeg porekla. Kasnije smo bili svedoci brojnih turcizama. Ako jezik nije izumro zbog skraćenica grčkog porekla i turcizama, zašto bismo se bojali da će ga ugroziti skraćenice u prepiskama ili anglicizmi? Teško je zamisliti da neko od ljudi koji uporno pričaju o štetnosti upotrebe stranih reči u srpskom jeziku, bar jednom u životu nije koristio tuđice.

Da li smatrate da je struktura srpskog jezika, odnosno gramatika na neki način ugrožena?

Jezik postaje ugrožen tek se kad broj njegovih govornika smanji u toj meri, da preti da će nestati. Srpski jezik ima skoro 7 miliona govornika samo u Srbiji i nekoliko miliona van naše zemlje, tj. u dijaspori, te nema reči o bojazni za ugroženost našeg jezika. Upliv reči iz drugih jezika ne može da ugrozi ni jezičku strukturu ni gramatiku. Pravopisi i gramatike srpskog jezika opisuju pravila (standardnog) jezika, one su samo jedna vrsta servisa govornicima srpskog jezika.

Kada je u pitanju struka, stavovi su oprečni – neki filolozi su mišljenja da treba raditi na ograničavanju upliva „tuđica“ u jezik i držati se standardnog jezik, dok drugi jezik vide kao živu stvar koja se menja u skadu sa vremenom i potrebama ljudi. Kakav je vaš stav?

Jezik se svakako menja i struka bi trebalo da bude upoznata sa tim. Ako se pogleda dijahronijsko stanje, iz staroslovenskog su nastale recenzije (redakcije) tog jezika. Sveštenici-prepisivači su nesvesno ubacivali reči sa područja na kom su živeli u tekstove, pa smo tako dobili srpsku, bugarsku i rusku redakciju staroslovenskog jezika. Prosto, i Srbima i Bugarima i Rusima bilo je lakše da se  služe „narodnijim“ jezikom od staroslovenskog jezika, koji je bio, kao i latinski, pre svega, pisani jezik. Dakle, jezik se posle nekoliko stotina godina promenio. I sam naš današnji standardni jezik, sa svim svojim pravilima, nastao je na temeljima narodnog jezika iz Vukovog kraja. Svojevremeno je to bila velika pobeda i, sa ove vremenske tačke gledano, prst u oko tadašnjem establišmentu (ups, anglicizam), budući da je pobedio „jezik svinjara i govedara“, kako su ga posrpdno nazvali. To što je taj divni jezik vremenom postao nešto što je obavezujuće, nešto na čemu se često i pomalo agresivno insistira posledica je mnogih društveno-političkih, a u poslednjih pola veka i medijskih okolnosti. Ono što je najlakše navesti i primetiti jesu mnoge televizijske emisije u kojima se, slučajno ili namerno, ismejavaju ljudi koji ne pričaju standardnim jezikom. Govornici sa kosovsko-resavskog govornog područja su, tako, nesvesno stigmatizovani još od početka sedamdesetih godina prošlog veka i serije „Ljubav na seoski način“. Sami glumci su kasnije (Žika Milenković, u seriji igra lik Cvetka) pričali kako cilj nije ismevanje ljudi sa sela i njihovog dijalekta. Činjenica je, pak, da kosovsko-resavski mnogima, naročito govornicima koji dolaze sa područja standardnog jezika, odnosno šumadijsko-vojvođanskog (nekih vojvođanskih poddijalekata) i istočnohercegovačkog dijalekta, i dalje zvuči „smešno“. Slična je priča kad su u pitanju i Pavićeve serije. Pomenuti Žika Milenković ostao je upamćen i kao Soća u seriji „Vruć vetar“, a sam lik Soće po svom cicijašenju i – akcentu. Još više je toga bilo u „Porodičnom blagu“. Stiče se utisak da ljudi koji dolaze sa govornog područja koje ne pripada standardnom jeziku (a u našem jeziku to su kosovsko-resavski i prizrensko-timočki dijalekat), ne mogu da budu dobri ekonomisti, medicinski radnici, lingvisti, matematičari, samo zbog toga odakle su. Danas smo svedoci da voditeljka najpopularnijeg televizijskog kviza isprva ne priznaje takmičaru tačan odgovor, samo zato što je stavio akcenat na drugom mestu od onog koje je za to „standardom“ predviđeno. Prošle godine smo svi bili svedoci istupa učenika Filološke  gimnazije iz Beograda, koji su, verovatno želeći da ispadnu duhoviti, postavili objavu na društvenoj mreži, koja je glasila: „Imate li problema sa padežima kao ljudi s juga Srbije?“ 

Pominjemo grcizme i turcizme koji su uticali na srpski jezik od samog nastanka, pa zatom preko istorijskih prilika i oni su donekle trajno uticali na srpski jezik. Kolike su šanse da ovakav vid komunikacije mladih u Srbiji danas dovede do neke trajnije promene u srpskom jeziku?

Jezik će se sigurno promeniti, u to nema sumnje i sa engleskim jezikom i bez engleskog jezika. Kad se jezik ne bi menjao, izgubio bi svoju funkciju. Ali u menjanju srpskog jezika pod uticajem engleskog nema straha, jer sve i da se to desi, to ne bi značilo ništa loše. Prosto, mi ne bismo promenili svoj identitet, ako bi se naš jezik promenio, a to je ono što ljude u celoj ovoj priči plaši. Naš jezik će ostati, naravno, zaseban jezik, sa svim svojim pravilima. I kad pozajmljujemo reči iz drugih jezika, mi ih prilagođavamo našem jeziku – našoj fonologiji i morfologiji, pa više i ne pripadaju jeziku iz kog su uzete, već našem. Vrlo je moguće da će za stotinak godina svi  anglicizmi koje danas koristimo imati status kao što su reči jastuk ili kandilo. Ne postoji kampanja koja bi tu promenu sprečila, kao što je pre nekoliko godina pokušala „Negujmo srpski jezik“, a siguran sam da nam je svima prva asocijacija na nju satirična instagram stranica.

Radili ste u srednjim školama – šta ste tada primetili, kakav je odnos mladih prema maternjem jeziku?

Ništa drugačiji nego i odnos drugih ljudi prema maternjem jeziku. Služe se njime. Funkcionalni aspekt im je centralan, dakle njime uspostavljaju komunikaciju. Možda ima malo eksperimentisanja na društvenim mrežama, pojavljuju se nove forme, ali daleko od toga da ga „kuliraju“, kako se to nespretno predstavlja.  Naprotiv. Jezik mladih se često izjednačava i sa jezikom na digitalnim platformama i društvenim mrežama. Dejvid Kristal, britanski lingvista, radio je istraživanja o značenju interpunkcijskih znakova u digitalnoj komunikaciji. Oni tu često znače nešto drugo od onog u formalnom govoru. Na primer, tačka se u komunikaciji na internetu doživljava neretko kao znak pasivne agresije (smatra se da nešto nije u redu ukoliko je sagovornik stavio tačku). Ne možemo se slepo držati standardnog jezika u digitalnom prostoru jer on počinje da ima svoja pravila i govornici treba da budu kooperativni, kako ne bi bili shvaćeni pogrešno.

Da li postoji bojazan da mladi toliko usvoje strane izraze da zaborave njihove srpske sinonime i da takav način komunikacije preovlada ne samo u njihovim društvenim krugovima, već i u situacijama koje na neki način zahtevaju formalnost – studije, razgovori za posao, obavljanje poslovnih zadataka…?

Pragmatički gledano, ako se neka strana reč koristi umesto naše reči, kako bi je zamenila, to onda i nisu pravi sinonimi. Kad je reč o poslovnoj komunikaciji, i tu se promena uveliko dešava (ofis-kancelarija, ownership-vlasništvo, ejč arevi, menadžeri i slično). Recimo, u ovakvim situacijama (kada govorimo o pomenutoj reči – vlasništvo), morfeme iz ove reči ostaju u jeziku, pa sama reč možda ponovo dobije „preimućstvo“ u odnosu na anglicizam ownership. Možda se to i ne desi. Bitno je reći i  da ovde ne postoji ništa loše po sebi, pa se ni ova promena ne može sprečiti.

Kakva je situacija u drugim zemljama, a kakav odnos prema ovoj pojavi? Šta možemo naučiti iz tih primera?

Ova pojava nije prisutna samo kod nas. Najnoviji primer nam dolazi iz Italije, gde je fudbalski klub Atalanta iz Bergama kažnjen zbog toga što su domaći navijači ismevali poreklo vlasnika protivničkog kluba, Fiorentine, koji dolazi sa samog italijanskog juga (vlasnik, ne klub). Takva diskriminacija je izjednačena sa rasizmom, a takve stavove kod nas, nažalost, ima i jedan deo struke, tj. lingvista i nastavnika jezika. Po mom mišljenju, u ovoj pojavi treba da vidimo veliku šansu jer se bogatstvo jednog jezika, između ostalog, ogleda i u broju njegovih dijalekata.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.