NINA OBRADOVIĆ, RAZVODNIK U VOJSCI SRBIJE: „Za mene je vojna uniforma i čast i obaveza!“

foto: Kud Spasovdanski vez Drenovac

Dvadesetjednogodišnja Nina Obradović iz Ćićevca skoro godinu dana pripadnica je Vojske Srbije – voda za obezbeđenje od nuklearnih i hemijskih udesa u ratu i miru. Pre nego što je angažovana u profesionalnoj jedinici, dobrovoljno se prijavila za služenje vojnog roka, što njenu okolinu nije ostavilo ravnodušnom. Nina je najmlađa od tri sestre u porodici Obradović i godinama je aktivni član drenovačkog KUD-a „Spasovdanski vez“.

Kroz intervju sa razvodnikom Ninom Obradović, pokušali smo da saznamo otkada potiče njena naklonost ka Vojsci, kako izgleda njen radni dan, ali i ima li rodne ravnopravnosti u jednoj od najtradicionalnijih institucija ovog društva.

U vremenu u kom živimo, služenje vojnog roka ni za muškarce u Srbiji nije obavezno. Kako se kod vas javila ideja za dobrovoljnim služenjem vojnog roka?

NINA OBRADOVIĆ: Ta, da kažemo ideja, o dobrovoljnom služenju vojnog roka se javila kod mene sasvim spontano ali sasvim sigurno je određenog uticaja na stvaranje te ideje imalo i promovisanje Vojske Srbije kroz različite medijske oblike, što informativnog, što kulturno zabavnog karaktera. Kao primer bih izdvojila serije poput „Vojna akademija“ koja je imala par sezona i reklamne spotove Ministarstva odbrane „Budi profesionalac“ kao i jednu od omiljenih emisija koju moj otac prati dugi niz godina – „Dozvolite…“ u kojoj se govori o temama iz oblasti odbrane, životu i radu pripadnika vojske, vojnoj istoriji i slično.
Svi ti sadržaji su na neki način približili pojam vojske i svega što je vezano za služenje iste meni, u tom trenutku srednjoškolki od nepunih 19 godina, da počnem da razmišljam u smeru da li u toj sredini koja je istorijski i kulturno uvek bila usmerena ka muškom rodu ima mesta i za mene. To dvoumljenje i razmišljanje je definitivno potrajalo, odluka nije bila ni jednostavna, a ni laka ali u trenutku kad sam se odlučila na taj potez, rekla sam sebi da nema povratka, da ću konkurisati i služiti vojni rok pod oružjem kao pripadnik Vojske Srbije.

Šta je na tu ideju rekla okolina – šta prijatelji, a šta članovi porodice?

Kad sam svoju ideju iznela porodici i prijateljima, reakcije su bile podeljene, i kretale se od apsolutne podrške do potpunog neodobravanja. Kad kažem neodobravanje, mislim konkretno na moje roditelje, jer je za njih oboje bio svojevrsni šok sama moja pomisao da služim vojsku uz komentare tipa „pa šta ćeš ti tamo, ti si žensko, moraš da nosiš oružje i druge teške stvari, stradaće ti kičma, biće ti hladno i slične komentare“. Svesna sam da je normalno da roditelji imaju zaštitnički odnos prema svojoj deci i da bi se brinuli čak i da sam se odlučila za školovanje daleko od kuće a kamoli ovako nešto. Moje sestre, Irena i Ivana, su imale znatno umereniji pristup, isto zaštitnički ali dosta blaži u smislu da treba dobro da razmislim pre nego se definitivno odličim na taj potez jer nosi dosta rizika i psihofizičkih opterećenja za koja moram biti spremna od samog starta. Irena je inače pripadnica Ministarstva unutrašnjih poslova, tako da mi je dodatno približila koliko rad u zanimanjima tradicionalno vezanim za muški rod zna biti zahtevan.
Prijatelji su imali znatno „opušteniji stav“ u smislu pružanja podrške „možeš ti to Nina, samo hrabro i slično“.

Gde ste služili vojni rok? Kakav je osećaj bio na samom početku, pri prvom susretu sa vojničkim obavezama? Koji su bili vaši zadaci?

Vojni rok sam služila prvo u Centru za osnovnu obuku u Leskovcu a nakon toga u mešovitoj artiljerijskoj brigadi u Nišu.
Prvi utisci su kad sad vratim sećanje i da se malo našalim dosta zastrašujući. Prvog dana, odmah po prijemu, sledi zaduživanje opreme u intendantskom servisu gde po brzom postupku dobijete više komada vojne uniforme i opreme koje stavljate u šatorsko krilo, vežete u mašnu i po naređenju četnog starešine nosite u spavaonu, gde vas zadužuju ormarom i daju vam relativno kratko vreme da obučete uniformu a višak stvari spakujete u ormar po šemi slaganja izloženoj na unutrašnjoj strani vrata. Nakon toga je usledilo postrojavanje na hodniku ispred spavaone gde je izvršeno informisanje nas vojnika na odsluženju od strane starešine koji se predstavio kao komandir čete za obuku i koji nas je istovremeno upoznao sa komandirima vodova i komandirima odeljenja koji će u naredom periodu raditi sa nama. Tu je na licu mesta, po unapred pripremljenim spiskovima izvršeno formiranje vojničkih kolektiva, tako da je svako od nas znao ko mu je komandir odeljenja, odnosno voda. Komandiri su nas odmah upoznali sa organizacijom reda i rada, rasporedom dnevnog vremena u jedinici i kasarni a posebno sa našim dužnostima i obavezama.
Prvi naredni dan u vojsci se može svesti na sledeće: ustajanje u 06.00 časova, jutarnja higijena i sređivanje prostorija, doručak, jutarnje vežbanje, jutarnja smotra, prisustvo i realizacija obuke, ručak, popodnevni odmor, popodnevna obuka ili kulturno zabavne aktivnosti, večera, vreme za slobodne aktivnosti, sređivanje prostorija, povečerje i noćni odmor. I naredni dani su bili slični ovom prvom, jedino su se menjali sadržaji obučavanja, od strojeve obuke, preko obuke sa naoružanjem i vatrene obuke sa izvršenjem gađanja do taktičke obuke.

Da li su tada vaša očekivanja bila ispunjena? Šta vam je najviše nedostajalo u tim mesecima? Šta možete reći da ste naučili tokom služenja vojnog roka, a šta vam je, možda, najteže palo?

Nisam imala nekih konkretnih očekivanja da bi bila ispunjena ili neispunjena. Znala sam da će biti zahtevno i na neki način teško i psihički sam bila spremna na to tako da mi sve te obaveze nisu toliko teško pale. U vojsci postoji termin „period prilagođavanja“ i taj termin je zaista odgovarajući za sve novoprimljene vojnike, jer smo svi došli iz različitih porodica, različitih gradova, govornih područja, drugačijeg obrazovanja i kulturno životnih navika i u prvih par dana smo svi primorani da se povinujemo vojnim pravilima igre koja postoje unazad godinama i koja su dosta kruta i nefleksibilna. Od trenutka kad smo obukli uniformu svi smo postali isti i nije više bilo individualnog odvajanja, jednostavno smo svi imali ista prava i obaveze.
Lagala bih kad bih rekla da mi u tom periodu nisu nedostajali porodica i prijatelji, kao i slobodno vreme koje sam imala ali istovremeno mi je i ta organizacija u vojsci, popunjenost vremena konstantnim zadacima i obavezama pomogla da što lakše prebrodim tu nostalgiju za kućom, jer zaista nije bilo vremena, za suvišnim razmišljanjima.
Ono što sam naučila i što je apsolutno primenjivo u svakodnevnom životu je da je dobra organizacija i blagovremeno planiranje ključ uspešnog iskorišćenja vremena i uspešnog izvršavanja svakodnevnih obaveza.

Koliko je, od svih dobrovoljaca u vašoj grupi, bilo žena?

U celoj mojoj grupi, odnosno partiji vojnika, koja je primljena u septembru 2020. godine u Centru za obuku u Leskovcu SU bile 33 pripadnice ženskog pola od oko 250 ukupno primljenih vojnika.

Vi ste, po zavšetku služenja vojnog roka, ostali pri vojsci. Kako je do toga došlo, koji čin imate i koje poslove obavljate? Kako izgleda vaš radni dan?

Po završetku služenja vojnog roka, kada sam se uslovno rečeno vratila kući, pokušala sam prvo naći posao u svojoj struci (završila sam srednju ekonomsku školu) ali su ti moji pokušaji bili neuspešni, tako da sam se okrenula drugoj opciji a to je zaposlenje u Vojsci Srbije u svojstvu vojnika po ugovoru za šta sam smatrala da je dobar potez i da ću moći da uspešno odgovorim zahtevima tog posla. Konkurisala sam na konkurs koji je izašao od strane 246.bABHO, zadovoljila sam uslove konkursa i uspešno prošla medicinske preglede, ulazno testiranje od strane psihologa i test fizičke provere i nakon 2-3 meseca sam dobila poziv da donesem određenu dokumentaciju personalnom organu jedinice u cilju zasnivanja ugovora i kroz par dana sam se javila u jedinicu na svoje radno mesto. Primljena sam 6. jula 2022. godine na radno mesto dekontaminatora u jedinici službenog i zvaničnog naziva „vod za obezbeđenje od nuklearnih i hemijskih udesa u ratu i miru“. Imam čin razvodnika koji je i početni čin za sve novoprimljene vojnike i tek se nakon 3 godine rada stiče uslov za čin desetara.
Osnovna razlika između jedinice gde sada radim i jedinice gde sam služila vojni rok je što sam sada pripadnik jedinice koja je popunjena isključivo profesionalnim sastavom, odnosno, oficirima, podoficirima i profesionalnim vojnicima tako da se jedinica ne bavi samo i isključivo obukom već i drugim zadacima tipa: stražarsko i čuvarsko obezbeđenje objekata od značaja, obezbeđenje kopnene zone bezbednosti prema AP KiM, zadacima dezinfekcije i dekontaminacije na području cele Srbije, merenjem jonizujućeg zračenja ugroženih objekata i slično.
Obzirom da sam pripadnica jedinstvenog voda u Vojsci Srbije, u toku radnog vremena svakodnevno imamo planirana 3 do 4 časa obuke sa sredstvima detekcije i dozimetrije (hemijski i radiološki detektori, dozimetri jonizujućeg zračenja) a periodično i obuku sa ličnim naoružanjem na zaduženju u jedinici. Pored toga, svakodnevno imamo planiranu obaveznu fizičku obuku u cilju održavanja potrebnog nivoa fizičke obučenosti pripadnika jedinice za šta imamo i solidne uslove u smislu spoljašnjih sportskih terena kao i zatvorene fiskulturne sale i teretane. Kao što sam pomenula, bila sam do sad angažovana i na zadatku obezbeđenja KZB sa autonomnom pokrajinom KiM, što je izuzetno zahtevan i ozbiljan zadatak obzirom da se aktivnosti tamo izvršavaju pod punom borbenom opremom i sa za to propisanom količinom municije.

Šta za vas predstavlja uniforma Vojske Srbije?

Nije najobičnija floskula kada kažem da za mene uniforma predstavlja i čast i obavezu istovremeno. Bez obzira što sam za posao koji obavljam po mojim merilima pristojno plaćena, sama uniforma ima dodatnu težinu u smislu da nosi odgovornost zbog toga što su uniformu srpskog vojnika nosili mnogi veliki ljudi i što su isti ti ljudi stvorili mit o srpskoj vojsci kao jednoj časnoj i nepotkupljivoj instituciji gde se oduvek cenio samo i isključivo rad, zalaganje, poštenje i hrabrost a to su vrline koje je naš narod oduvek najviše cenio i poštovao. Mnoge žene su kroz istoriju prošle kroz vojsku, najčešće u svojstvu medicinskog i intendantskog osoblja, i krvarile i patile zajedno sa srpskim vojnikom u rovu, i bez obzira što nisu nosile maskirnu uniformu već neku drugu nisu bile manje vredne i dali su značajan i nemerljiv doprinos vojsci i državi.

Kako u Srbiji izgleda položaj žene u vojsci – ima li rodne ravnopravnosti u jednoj od najtradicionalnijih institucija ovog društva?

To je nezaobilazno pitanje kad se razmatra položaj žena u vojsci, sa još konkretnijim potpitanjem „da li je nama tu mesto i da li imamo šta da pružimo sistemu“. Vojska je tradicionalno muška institucija decenijama unazad i onda se to promenilo od pre 15 godina kad se počelo sa prijemom prvo devojaka na Vojnu akademiju a zatim i vojnika ženskog pola na odsluženje vojnog roka. Moje je mišljenje je da ima mesta za nas, jer su uslovi konkursa isti za sve, tako da svi u startu imaju iste pozicije i ukoliko neko ima bolje rezultate nebitan je pol već isključivo lična vrednost. Činjenica je da postoje radna mesta koja traže veću fizičku snagu što više odgovara muškarcima ali istovremeno postoje i radna mesta gde je to nebitno ili manje bitno. U razgovoru sa koleginicama koje rade duže od mene sam stekla utisak da se i taj odnos prema ženama u vojsci promenio dosta nabolje jer je u početku bio svojevrstan šok i kao što je i nama trebalo vremena da se naviknemo na uniformu tako je i muškarcima koji su je već nosili bilo teško da se naviknu na dame u uniformi. Ako ništa drugo, kroz šalu bih parafrazirala mog komandira voda koji voli da kaže „da su žene u vojsci uticale, ako ništa drugo, onda barem da svi budu mnogo kulturniji u međusobnoj komunikaciji i ponašanju nego što bi bili inače“.

Koliko vas je angažman u vojsci promenio, očvrsnuo? U kojoj meri je uticao na druge životne aspekte? Kada biste mogli da vratite vreme, da li biste ponovo izabrali taj put?

Angažman u vojsci me je definitvno očvrsnuo, i u fizičkom smislu i po pitanju nekih životnih stavova. Jednostavno, rad u organizaciji gde je sve definisano i propisano, utiče i na menjanje osnosno formiranje novih životnih stavova. Sestre kažu da sam sad dosta ozbiljnija i stroža i prema sebi i prema drugima ali to navode kao kompliment i proces sazrevanja ličnosti. Definitivno sam sad sigurnija u sebe kad sam videla šta sve mogu i da uz pravo okruženje i prisustvo kvalitetnih ljudi i ja lično napredujem.
Nikako se ne kajem zbog svog izbora dobrovoljnog služenja vojnog roka i kasnijeg zapošljenja u Vojsci Srbije, tako da bih opet učinila isti izbor.

Šta su vaši planovi za budućnost – hoćete li ostati u Vojsci? Ima li mogućnosti i prostora za napredovanje?

Moji planovi su za sad vezani za vojsku. Postoji mogućnost napredovanja u smislu odlaska na liderski kurs za podoficira i nakon toga i osnovnog kursa za podoficire čijim završavanjem se dobija prvi podoficirski čin – vodnik, koji nosi benefite u smislu radnog odnosa na neodređeno vreme i veće plate, ali za odlazak na isti je potrebno 3 godine radnog staža i odlična službena ocena i preporuka komandira što ću se ja potruditi da ostvarim jer bih definitivno želela da napredujem.

Za kraj – koja bi bila vaša poruka ženama koje razmišljaju da pođu vašim stopama? Na šta biste ih, uslovno rečeno, pripremili?

Preporuka svim ženama koje imaju želju da se oprobaju kao vojnici je da to i učine, jer vojska više nije samo i isključivo muška sredina, biće lepo prihvaćene od strane komandira i drugih pripadnika, imaće ista prava ali istovremeno i obaveze, tako da je do njih, onoliko koliko vrede i koliko se budu trudile i radile, toliko će i dobiti, u smislu da će im biti veća šansa za uspešno završavanje osnovne i specijalističke obuke i kasnijeg eventualnog dobijanja zapošljenja u Vojsci Srbije.