Peca Popović prošetao Paraćince kroz jugoslovensku muziku i priredio im nezaboravno veče muzike, emocija, nostalgije

Sinoć je u prepunom paraćinskom kafiću Galerija održana promocija knjiga poznatog srpskog novinara, publiciste, muzičkog kritičara. U poslednje četiri godine izdao je 4 knjige i ta tetralogija, u vidu zbirki eseja, bavi se popularnom muzikom prošlih vremena.

Osim Treće strane ploče, tetralogiju čine i knjige Proleća u Topčideru, Tragovi u beskraju i Čuvar buvlje pijace. Sve su izdate u okviru Književne opštine Vršac.

Popović je rođen 1949. godine u Beogradu. Bio je urednik časopisa Džuboks i Rok 82. Pisao je za Politiku, Politikin zabavnik, Blic, Sportski žurnal i mnoge druge časopise. Radio je za Radio Beograd i Radio 101.

Čovek bogate biografije koji za sebe skromno kaže da je samo imao sreću da bude blizu muzike, sinoć je Paraćince svojom pričom za trenutak vratio u to vreme Jugoslavije i vreme nastajanja svega onog što će se decenijama ispostaviti kultnim.

Pre početka same promocije, iskoristili smo priliku da Popoviću postavimo nekoliko pitanja:

Vi niste prvi put u Paraćinu, zar ne?

Ne, ovo mi je drugi put. Bilo je to 1994, trebalo je da organizujem program povodom obeležavanja 70 godina Paraćinke i povodom pokretanja Čokolenda. To je bilo vreme kada je gospodin Avramović stabilizovao dinar ’94 i onda je bila ideja da se organizuje neki dobar program povodom toga. I kada je neko ko se bavio time ovde da li mogu da dogovorim Zdravka Čolića. Pošto je svečanost trebalo da bude klasične muzike, doveli smo Jadranku Jovanović, Zdravka Čolića i Merimu Njegomir. Došao sam jednom pre svečanosti da vidim prostor – salu hotela gde je to trebalo da bude i zahtevali da se cela sala okreči i da se sredi wc. To je bilo lepo ali je bina bila niska pošto je plafon nizak. A, kako je Zdravko visok, 15 puta je lupio glavom u plafon. Ali je bilo divno, nezaboravno. Ostalo se do 3-4 ujutru.

Ako bismo se osvrnuli na vašu knjigu Treća strana ploče – šta nam možete reći o njoj?

Čućete na promociji zašto baš taj naziv. Ona je četvrta u tetralogiji – 4 knjige za 4 godine i ona govori o domaćoj popularnoj muzici. Ja kad kažem domaća popularna muzika, ja mislim muzika zemlje u kojoj sam ja rođen. To nije Srbija, ja sam rođen u Beogradu, ali to je Jugoslavija i sve zemlje koje su nastale posle Jugoslavije.

Kada kažete popularna muzika, da li najviše mislite na rokenrol?

Ne, izvinite. Ja mislim i na Đorđa Marjanovića, Predraga Ivanovića i na Mišu Kovača i na Arsena Dedića…ja mislim na muziku uz koju sam ja odrastao. Moj urednik Mihajlo Pantić je tražio da ta četvrta knjiga bude posvećena jugoslovenskoj muzici, po čemu mene znaju. Pa sam mu ja posla 273 teksta, on je izabrao 91 tekst za tu knjigu. Imate zanimljivo putovanje, on je napravio 11 poglavlja – imate i zabavnu muziku i pop muziku i rok i evergrin i ljude koji su bili blizu muzike, menadžere. Na kraju krajeva, poslednji tekst je o tome šta će se slušati 2123. godine. Šta će ostati od svega toga. To je jedno putovanje kroz 91 tekst, to su rposto moji lični zapisi o ljudima i o muzici bez koje ja ne bih postojao.

Kažu da ste dosta uticali na razvoj muzičke scene.

Ma pustite, to su mitovi. Ja sam imao sreću da budem blizu…

Ali, evo na primer, Vladimir Pištalo vas je jednom prilikom nazvao „nezvaničnim ministrom povratka kulturi“. Kako to komentarišete?

Pa dugo me poznaje Vlada. (smeh) Nee, to su komplimenti koji ne idu uz mene..Ja sam mator, potrošen čovek. Ja, prosto, imao sam celog ćivota sreću da budem blizu. Znate, biti blizu – možete da se upropastite, a možete i da postanete bolji čovek. Ja mislim da sam zahvaljujući tome postao malo bolji nego što je bilo u scenariju.

Koji period je najplodonosniji, najkvalitetniji kada je muzika u pitanju?

Pa, šta je najkvalitetnije? Morate da znate početke. Ne bi bilo kvaliteta da nije bilo početka. Znate, neko je bio na početku, pa je ohrabrivao, pa je usmeravao, pa je svojim primerom navodio ljude da krenu nekim nepoznatim putevima. Ali ono gde je rezultiralo sve to je kraj ’70ih i početak ’80ih. Jer tada su referentne svetske novine mislila da je jugoslovenska scena treća u Evropi i peta na svetu. To je dokumentovano u londonskim i austrijskim časopisima. Imate knjigu objavljenu ’95 u Americi gde piše da je jugoslovenska scena peta po kvalitetu na svetu. Ne i nje bilo da nije bilo pionira.

A šta biste Vi izdvojili kao vrhunac?

Pa vrhunac traje. Da, da. jer niko nije verovao da ti klinci sa početka ’60ih, ’70ih, ’80ih sad sviraju po celom svetu. Mi smo mislili da je njihov domet Gitarijada i eventualno neki solistički koncert. Sad imate nekoliko ljudi sa te scene koji su nesumnjive svetske zvezde.

Ko su ti pioniri na koje ste, možda, naponosniji danas?

Pa, kad bismo napravili mešavinu Đorđa Marjanovića, Arsena Dedića, Davorina Popovića, Olivera Dragojevića. Njih. Svako od njih ima neku priču koja je važna za ono što se kasnije desilo. Bez njih ta priča ne bi krenula. Evo, znate, Džimi Stanić ima 96 godina. Prošle godine sam bio na njegovom koncertu. On je februara 1957. u Kolarcu koji sad slavi jubilej od 145 godina imao prvi koncert. Zamislite sad u 96 godina kada ga slušate – isti duh, isto ponašanje, isti bezobrazluk na bini, isti način humora.

A šta posle njih?

A, pa uvek će doći nešto. Sad internet omogućava da bude skraćen put saznavanja talenta.

Ali nekako deluje da se brže prevazilaze, zar ne?

Tako je. Ali nije ni planeta Zemlja na istom mestu gde je bila 1970. u kosmosu. Drukčije energije deluju, drukčiji su načini komunikacije., lakše se troše. Ne bave se više muzikom, više se bave poznatošću. Znate, danas je važno biti poznat. Kad si poznat – sve što radiš ima pacijenta. A nekad se ipak sve zasnivalo na pesmi. Pesma je odlučivala sudbinu.

Kako sada gledamo na muziku u smislu kulturnog i društvenog konteksta?

Pa, sve ono što je trebalo uz tu muziku da se uradi, uradilo se ’60ih, kod nas je to malo pomereno na kasnije. Danas nemate političara koji se ne hvali da je odrastao i da je na njega uticala neka muzika, neka grupa, pevač, pevačica, je l’ da? Nema toga. Ali da li su oni svojim ponašanjem ostali verni svojim uzorima – to je druga stvar.

Kakva smo publika danas a kakvi smo bili nekad?

E pa to je pitanje kulturne situacije u kojoj živimo. Znate, mi smo se nekad delili na one što slušaju jednu muziku ili drugu muziku. A sad svi slušaju svaku muziku. Tužno je kad odete na svadbu, pa krene sa svadbenim maršem, pa imate fado muziku, pa imate muziku ’80ih godina, a onda se završi na Ceci i Karleuši. To prosto u moje vreme nije išlo. Kako da kažem, nemojte na šlivu da kalemite bananu.

A šta nam sledi?

O Bože, pa to znaju ovi koji su plaćeni. (smeh)

Dokle će za vas muzika biti inspiracija?

Nisam ja ni ovo planirao da uradim. Znate šta, ima profesija koje ne mogu da idu u penziju. Ja jesam u penziji, ali ne mogu da idem u penziju. Znate, svake nedelje vam neko umre koga ste poznavali, a mi nažalost lako zaboravljamo važne ljude. Ja imam obavezu da ih se setim, dok mogu da ih se setim. Imao sam sreću što sam ih poznavao sve.

Tokom promocije svojih knjiga, Peca Popović podelio je sa Paraćincima samo deo doživljaja iz svoje bogate životne priče. Svojim uspehom smatra što je upoznao sve svoje heroje, čiji su posteri visili na zidovima njegove dečačke sobe. Tokom večeri pune emocija, muzike, nostalgije, više puta je Paraćince nasmejao do suza, a i zaslužio gromoglasne aplauze.

Ovaj događaj organizovan je povodom obeležavanja 30 godina kafića Galerija, a za muzički doživljaj bio je zadužen Texas Flood band.